Petrograd

- Jel hoćeš da mi učiniš nešto?
- Jel teško?
- Nije. Treba da mi napišeš u jednoj knjizi posvetu.
- Ja?
- Da, imaš lepši rukopis.
- Ali moraš ti da se potpišeš, glupo je da ja pišem...
- Potpisaću se naravno, ali hoću da bude lepo napisano, a ja imam ružan rukopis.
- Lepa je knjiga baš!
- Jeste.
- Jel si smislio šta želiš da piše?
- Jesam i imam i flomaster kojim želim da pišeš.
- Daj...ajde...potpuno je besmisleno...
- Vidi je kako gunđa... ajde ne buni se nego piši..."Postoji nekoliko ulaza"...
- Jao ti hoćeš priču da pišem!
- Naravno!
„...Postoji nekoliko ulaza, prečica u Čudesni svet. U blizini trga Toledo u Veneciji, nalazi se jedan. To znam zahvaljujući Pratu.
In My Secret Life je drugi, zahvaljujući...“ Daj sad ja da nepišem svojom rukom jednu reč.
- Ja ništa ne razumem, kakva ti je to posveta sa dva rukopisa...
- Evo ti, sad piši dalje...
Uzimam knjigu i vidim svoje ime u njoj.
- „Zahvaljujući Jeleni i L. Koenu.“
- Ma ti mene zajebavaš! Samo mi kaži da ovu posvetu pišem sama sebi!
- Vidi je! Nemoj da se buniš, nego piši. U stvari pročitaj mi šta smo napisali...
- Mi?!
- Pa daaa...
Čitam dok se on smeje. Nerviram se dok se on smeje.
- Potpuno glup osećaj, samo da znaš!
- „U Beogradu, na obroncima vračarskog brega, na samoj granici Crvenog Krsta, videćete još jedan.“
- Koliko još teksta planiraš? Nema baš puno mesta.
- Pređi na drugu stranu.
- „Samo treba sesti u kafe Petrograd...“
- Jel Petrograd pišem pod znacima navoda? Da ne ispadnem još i nepismena!
- Da, obavezno.
- „Petrograd“ i naručiti capuccino i Chardonnay i otvoriće se prolaz... Svakog 15. marta kad padne u subotu.“
- Ma zajebavaš! Teleport!
- Piši još ovo i daj mi onda da ja nešto napišem...
- E, dobro si se setio! Ne znam kome ovo daješ ali skroz je glupa fora da ja pišem!
- „Ugao Petrogradske i Mileševske“
- E, super, evo ti pa sad ti piši šta hoćeš...

Sedim sa druge strane stola i posmatram kako kao dete piše lagano slovo po slovo. Sad već znam da je knjiga za mene i mnogo me nervira da posveta u njoj bude napisana mojom rukom.

- Evo ti.
- Šta ću ja s njom.
- Za tebe je.
- Pa znala sam. Glupo je što sam ja pisala...
- Nije. Shvatićeš jednom, ali ne sada.
- Da, znam, kad porastem.

Uzimam knjigu smorena i čitam ostatak naše posvete meni.
„U jednoj od priča ova knjiga je bila moja. U ovoj, ona pripada tebi, sa svim što sam ja govorio a ti zapisala. Potpis“

- U pravu si, ne razumem. Osećam se glupo, jer imam posvetu sa svojim rukopisom.
- Videćeš... stvarno tako treba... i flomaster je za tebe. Ima dva kraja i super je za crtanje.

Shvatam da ne mogu da se naljutim. Shvatam da ima neki plan i da samo treba da verujem. Ok. Verujem! Možda ne sasvim, ali verovaću.
Mnogo godina kasnije, otvaram tu istu knjigu i čitam posvetu. Nema godine. Ne mogu ni da je se setim. Verovatno je bitan samo datum. Ponovo čitam posvetu. Sada shvatam.

„Postoji nekoliko ulaza, prečica u Čudesni svet. U blizini trga Toledo u Veneciji, nalazi se jedan. To znam zahvaljujući Pratu.
In My Secret Life je drugi, zahvaljujući Jeleni i L. Koenu. U Beogradu, na obroncima vračarskog brega, na samoj granici Crvenog Krsta, videćete još jedan. Samo treba sesti u kafe „Petrograd“ i naručiti capuccino i Chardonnay i otvoriće se prolaz... Svakog 15. marta kad padne u subotu.
Ugao Petrogradske i Mileševske
U jednoj od priča ova knjiga je bila moja. U ovoj, ona pripada tebi, sa svim što sam ja govorio a ti zapisala.
Potpis“

Nikada nisam ponovo otišla tamo. Ko zna, možda još uvek sedimo srećni, pijuckamo (ja) capuccino i (on) Chardonnay.

Život jednog Kreveta (4)

Kada sam prvi put shvatio da sam „živ”? Iskreno, ne mogu da se setim. Čini mi se oduvek, ali onda shvatim da moje sećanje počinje u tom liftu. Kao da sam se budio iz nekog sna. Prvo sam počeo da razaznajem reči ljudi koji su me unosili, a onda sam osetio svoju težinu. Volim da mislim da je to osećaj najsličniji vašem, ljudskom, kada hodate. Ja sam se uselio poslednji u sobu. Svi ostali su već bili tu. Da li neko zna da sam „živ”? Ne. Samo vi koji sada čitate.

Cepidlaka u kuhinji

- Mogu ja nešto da skuvam?
- Jel si nekad nešto skuvao?
- Bože, pa naravno!
- Šta?
- Supu iz kesice, jaje... mislim da sam jednom skuvao baš dobar pasulj!
- Šta bi sad da kuvaš?
- Neku testeninu.
- Ok... jel ti treba pomoć?
- Ma ne! Samo mi kaži gde ti stoji šerpa...
- Evo ti šerpa...i nemoj nešto da upališ, molim te.
Sedam za trpezarijiski sto i gledam. Uključuje ringlu i kreće da sipa vodu u šerpu. Stavlja je na sudoperu i okreće se ka meni. Krpa za sudove pada sa zida na ringlu i počinje da se dimi, a odmah zatim i da gori. On to ne može da vidi, jer i dalje gleda u mene.
- Znam da žene ne vole kada im se brlja po kuhinji i ti bi me sad verovatno ubila, jel da?
- Ne bih....samo... gori ti krpa za sudove - odgovaram na ivici da prasnem u smeh ali pokušavam da budem ozbiljno ravnodušna.
- U JBT! Šta se desilo?!
- Zamolila sam te...
- Da, da, da ne upalim ništa, ok. Izvini.
- Nema veze, samo tu krpu mnogo volim.
- E, jbg sad...kupiću ti novu... Sad mi samo reci da nema da se kupi ovakva i da je to tvoja keva čuvala milion godina i onda ti poklonila...znaš Ona priča.
- Pa da... - i tu već ne mogu više da izdržim, počinjem da se smejem. Gledam onu jadnu zelenu krpu bez ćoška i mnogo mi smešno! Stvarno je volim ali samo zato što je zelena i nemam pojma odakle mi.
- Jel sad dosta? Mogu ja da nas nahranim večeras i da budemo bezbedni?
- Ma hteo sam ja malo da se pravim važan...
- Ok, pravićeš se važan kad budemo kuvali kod tebe, može?
- Da...ja nemam krpe za sudove i imam lepu novu kuhinju u kojoj još ništa nije spaljeno.
- Taman!

Špagete su bile gotove, a zatim i sos. Kada smo sve pojeli, oparala sam sudove. Onda sam oprala i krpu, da skinem sa nje one izgorele delove. Okačila je na terasu da se suši.
- Sakata krpa.
- Sakata.
- Znam, sad ćeš da je sačuvaš i svaki put kad kažem da znam da kuvam ti ćeš da izvadiš Tu krpu.

Nisam nikad. Ali sam je sačuvala. Nasmeje me svaki put kad je pogledam.

Život jednog Kreveta (3)

I eto toliki je moj svet - dvadeset kvadrata. Mi, stvari u tom prostoru imamo jednu, istu sudbinu koja je potpuno nepromenljiva. Vi, ljudi koji dolazite i odlazite, imate mogućnosti i vaše sudbine se menjaju. Nije ovo nikakva začarana soba, pa kad izađete iz nje, sve je drugačije. Nije to taj nivo stvarnosti. Ali ipak jeste drugačije. Nešto se desi u čoveku kada provede noć sam u hotelskoj sobi u nepoznatom gradu. Verujte mi! Video sam to mnogo puta. Savladaju ga razne emocije i uvek nešto reši. Ne moraju to da budu neke velike odluke... da prestane da puši, da ne ostaje više duže na poslu, da traži povišicu... te neke stvari. Ima i onih o razvodima i venčanjima, otkazima. One zahtevaju više životne energije i odluke o njima se ne donose za jednu noć, ali se dugo misli. Valjda čovek nema gde da pobegne kada ostane tako sam sa sobom bez poznatih stvri koje mu odvlače pažnju ili daju opravdanje. Mora da se suoči.

Venecija

- Kakva je knjiga?
- Sviđa mi se.
- Znao sam da će ti se dopasti, zato sam ti i dao da je čitaš.
- Ali nije kao druge njegove knjige.
- Nije.
- One druge nisam mogla da čitam. Mnogo je filozofirao oko nebitnih stvari i rečenice su mu bile predugačke. Kao da je po svaku ceno pokušavao da zvuči pametno u svakoj reči. Naporno je.
- (Smeh) nek si ti njemu rekla.
- Ali stvarno! Pa kaži da nije tako.
- Ja volim i one pre i ove sada. Sve sam ih pročitao i baš su mi mnogo bitne.
- Nisam nikada volela da ga čitam, ali ovu kao da nije pisao on.
- Možda i nije...
- Mislim da nije. Mislim da je pisala ona.
- (Smeh) vidiš ima još takvih pretpostavki. Nisi jedina kojoj je to palo na pamet. Mada neki tvrde da je ona samo radila korekture. Definitivno mu se u jednom trenutku stil naglo promenio.
- Dobro, to je sad kao neka fantastična legenda.... možda je prosto poželeo da bude komercijalan i slavan. To ne možeš ako te pola naroda ne razume.
- Ne možeš, da.

Duga tišina u kojoj me gleda preko knjige. Oboje mislimo istu misao. Koliko ima istine u tome da je on dozvolio da ona menja njegov rukopis? Previše je lako pomisliti tako nešto. Previše. Počinjemo da se smejemo u isto vreme onim tračarskim smehom koji kad nas obuzme ne ume da stane.

- Daću ti da pročitaš Barikoovu Svilu. To mi se baš mnogo dopalo, a mislim da će i tebi. Stil pisanja je poseban.
- Nemoj da mi daješ, kupiću je.
- Ali imam je ja...
- Nemoj. Neću ti je nikad vratiti.
- Kako to misliš?
- Ja ne vraćam knjige koje pozajmim. Ako je nešto što mnogo voliš, nemoj da mi pozajmljuješ....ozbiljno. Nećeš je više nikad videti.
- Zašto ne vraćaš?
- Prosto eto. Ne znam. Zaboravim ...po nekad i ne zaboravim... ljudi dodju i uzmu ako ih baš ne mrzi. Zato više nisam član biblioteke.
Smeje se onako celim telom bez glasa. To radi samo kada hoće da pomislim da je ozbiljno nešto što je u tom trenutku izmislio. Ja to znam i svaki put napravim, nesvesno, izraz lica koji ga još više nasmeje. Ne znam kako to izgleda, jer ne vidim svoje lice i to traje par sekundi, ali njega jako zabavlja.
- Pa sad mi je jasno odakle ti onolike knjige na policama u sobi.
Sada već počinje glasno da se smeje i taj smeh odjekuje kroz poluprazan stan.

Nekoliko sati kasnije stojimo u knjižari. Skoro je ponoć i sve je poluprazno. Sa zvučnika se čuje neki prijatni džez i šuštanje papira pod prstima. Mi volimo da čitamo knjige pored police. Ako nas kupe i zainteresuju, platimo ih i nosimo kući. Lagano mi ulazi u vidokrug i gurka me ramenom, onako dečije.
- Našao sam.
U ruci drži Barikoovu Svilu.
- A ovo je za tebe...
Venecija.
- Jednom ćemo otići tamo.
- Obećavaš?
- Obećavam.
- Ja ću od sada da verujem u to i da se nadam.
- Znam.

Život jedog Kreveta (2)

Sem mene u sobi 314 živi jedan pisaći sto i na njemu mali televizor. Pored mene je noćna polica sa lampom iznad. Oni uvek idu u paru. Po nekad se pitam o čemu razmišljaju...ako uopšte to mogu. Ona gleda u njega sve vreme, on u nju i to je sve. Samo ćute i gledaju se. To rade već dvadeset godina. Gledaju se. Ko zna, možda ona njega uopšte ne voli. Ili on nju. A moraju da se gledaju. Takav je život. Levo od mene je veliki plakar sa ogledalom i hodnik ka kupatilu.
Znam da je vrlo neukusno prepričavati tuđe intime sakrivene među četiri zida, daleko od pogleda. Ali, nemojte pogrešno da me shvatite, to je moj život - gomila delića drugih, ljudskih života, tajne, sreće i nesreće. Ja ne idem nigde i sve što mogu da vidim su ti komadići života. Nemi posmatrač. Taj sam. Ne mogu da se mešam, ne mogu da govorim glasno, ne mogu da se pomerim.

Bog

- Misliš da bog postoji?
- Mislim.
- Ja ne mislim!
- Ja baš verujem da Bog postoji.
- Ja ne verujem da bog postoji i nikada nisam ni verovala.
- To nije dobro. Treba da veruješ.
- Zašto?
- Zato što je čoveku potrebno da veruje da postoji nešto veće od njega.
- Misliš da bi se plašio, bio pitom i ispravan?
- Ne samo zbog toga! Prosto, treba mu da veruje da postoji neka sila veća od njega i svega oko njega. Sila koja može da ga spasi i sačuva.
- Ma to ne postoji. Čovek je sam odgovoran za sebe. Ne postoji nikakva nevidljiva sila koja sređuje stvari i upravlja životima. Pa nismo mi lutkice.
- Nije to baš tako banalno, ali ipak treba da veruješ.
- Nema šanse. Nije da teram inat, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ne verujem.
- Ne veruješ zato što ti treba da vidiš to u šta veruješ...
- Ne. Kada sam bila mala gledala sam kako deda grdi babu i lupa joj šamar. Posle toga smo se za slavu svi molili bogu, prekrstili i krenuli korak napred i sve je bilo u redu. Razumeš? Sve je bilo ok, pošto se pomolio bogu. Eto, zato ne verujem da postoji. Ako postoji, kako nikad nije video kad se dešavaju loše stvari, a video je kad mu se neko pomoli. I ako postoji, onda je licemeran! Mislim da su ga ljudi izmislili samo da bi imali čime da plaše jedni druge. Ljudima je potrebno da se nečega plaše.
- Nije to baš sve tako jednostavno, rekao sam ti. Mnogo toga nam nikada neće biti jasno, ali postoji razlog zašto se stvari dešavaju baš tako kako se dešavaju. Možda je ljudima i potrebno da se nečeg plaše ...ali ipak, moraš u nešto da veruješ.
- Naravno. Verujem u sebe. Verujem da mogu da postignem sve što jako poželim. Verujem da mogu da naučim sve što ne znam.
- To je dobro i to se vidi, ali ipak...
- Ne razumem zašto ti je toliko bitno da verujem!?
- Zato što ne možeš da nosiš tu gorčinu sa sobom. Nije dobro za tebe.
- Nemam gorčinu. Samo ne verujem u boga.
- Gorčina je ta neizmirenost sa sobom i svetom. Ti misliš da sve treba da bude ispravno, a ono nije. O tome ti pričam.
- Čega se ti plašiš pa ti je potrebno da veruješ? Mislim... mora da postoji nešto čega se mnogo plašiš, pa ti je potreban taj tvoj bog da te sačuva.
- Najviše se plašim da umrem slab u krevetu.

Tišina. Gledamo se neko vreme preko stola, bez reči. Ne znam šta da odgovorim na to i situacija postaje opipljivo nelagodna. Plašim se nečeg neodređenog, dok mi u galvi još uvek zvoni poslednji deo rečenice: "...da umrem slab u krevetu". Vidim tu sliku i baš ona me plaši. Želim i da ta tišina prestane, jer mi se čini da traje predugo. Onda konačno nastavlja da priča, pokušavajući da umanji ozbiljnost razgovora...

- Znaš, to je najstrašnija smrt za jednog ratnika... da umre u krevetu. To znači poraz. Najveća čast je bila da umre na nogama, u sred boja. Tako bih voleo da umrem.

Ćutim. Osećam se kao da mi je neko izrekao nešto neizbežno, a onda pokušao da ublaži težinu svega, jer je video da se bojim. Video u budućnost isto što i ja.

Život jednog Kreveta (1)

Živim u hotelu Dubrovnik, u Zagrebu, već dvadeset godina. Nikada nisam izašao iz sobe 314, na trećem spratu, levo od lifta. Kako znam da je baš levo od lifta? To je sve čega se sećam kada su me unosili. Imam četiri noge od punog drveta i nekoliko puta sam farban u mahagoni, a potom lakiran. Da, ja sam krevet. Veliki krevet. Okrenut sam prema istoku, ali nikada nisam video sunce. Previše sam daleko od prozora. Iznad mene je uramljena slika - Šile - Žena koja sedi. Ja volim da je zovem Balerina. Tako mi izgleda iz mog ugla. Većina gostiju ni ne obraća pažnju na nju. Odštampana slika pod staklom za njih nema nikakvu vrednost. Ali, ja je mnogo volim.
Koliko je osoba spavalo na meni? 3108. Mislite da je malo za toliko godina? Moju sobu ne izdaju tako često. Zavučena je na kraju hodnika, ima dosadan pogled i sasvim mali balkon. U njoj u glavnom odsedaju gosti koji žele samo da prenoće. Neki su na poslovnom sastanku u Zagrebu, neki prosto putuju dalje. Neki na more, neki na skijanje. Naiđe po koji stranac, ali oni su posebno čudni. Ne primećuju ništa oko sebe, rutinski naruče večeru, svale se na mene, zahrču, ustanu rano sledećeg jutra i nestanu. Bez emocija. Samo odu dalje.
Najviše volim kada me pospreme, promene posteljinu i sav mirišem na čisto. Onda se osećam kao da je nedelja. Ne znam tačno zašto, jer meni je svaki dan isti. Verovatno je to emocija nekog gosta. Po neki put mi ostave to. Emociju, koji mogu i ja da osetim.
Ja znam razne priče. Životne. One koje ne možete da vidite, jer su skrivene i intimne. Dešavanja između četiri zida, kada čovek ostane sam sa sobom. Ili sa nekim. I kada bih samo mogao da progovorim...

U stvari

- Kako da pišem?
- Iskreno.
- Ma znam to...mislim u muškom ili ženskom rodu?
- Ahaaaa....misliš da u muškom rodu zvuči ozbiljnije?
- Ne znam. Znam samo da svi misle da žene mogu da pišu samo ljubavne vikend romane. Znaš, onako nekako njanjavo. Ja neću da pišem njanjvo. Hoću da pišem ozbiljno.
- Nemoj da te to opterećuje. Ako pišeš dobro i iskreno, niko neće primetiti u kom rodu pišeš.
- Misliš?
- Ma daaaj, naravno. Nikada ne obraćam pažnju na to dok listam knjigu u knjižari.
- Da, ti voliš da čitaš knjige sa police. (smeh)
- Baš volim. Ako me knjiga zainteresuje tu pored police i poželim da je ponesem kući, to je to. Kupila me je. U stvari ne kupujem ja njih, one kupuju mene. Mnogo knjiga sam tako poneo kući. Ima i onih koje sam ostavio, ali ovih prvih je više.
- Ok, znači nije bitno to muško ili žensko?
- Naravno da nije. Bitno je ono što pišeš i što želiš da kažeš. Mora da bude iskreno. Znaš, zavisi šta želiš sa tim pisenjem. Da li sebe vidiš kao pisca?
- Ne znam.
- Da li želiš jednog dana da postaneš pisac?
- Ne znam. Previše je obavezujuće. Ako počneš, onda moraš uvek da pišeš i mora uvek da bude dobro. Ako jednom napišeš nešto osrednje ili loše, odmah te precrtaju i zaborave.
- Zašto pišeš?
- Zato što volim...
- ... i zato što ja volim da čitam.
- Pomalo i zato. Uvek pišem, otkad znam za slova.
- Onda moraš da pišeš svaki dan. To je kao da sviraš violinu. Moraš stalno da vežbaš.
- Ali po nekad pišem samo u glavi. Znaš taj osećaj?
- Znam, to stalno radim. Ali... moraš da nateras sebe da pišeš svaki dan. To je mnogo bitno. Nekad će biti dobro, nekad ne. Ali moraš da pišeš svaki dan.
- Misliš ono baš da sednem i kuckam.
- Da... i ono po beleškama. Moraš da beležiš stvari. Ti znaš da crtaš, to je super. Možeš i tako da beležiš, pa posle pišeš.
- Ja bih da pišem iz prvog lica.
- To je dobro. Tako onaj ko čita može lakše da se identifikuje u tome što pišeš.
- Dobro, to. Kapiram. Ali i bez toga... ne mogu da pišem kao posmatrač. To mi je nekako kao prepričavanje događaja u kojima ne učestvujem. Nema emociju.
- Možda. Zavisi kako ga napišeš.
- Da. Zavisi.

- Šta to čitaš?
- Kutiju za pisanje.
- To mnogo volim.
- Znam.
- Ali mislim da je Ona to pisala, a ne On.
- Znam i to. (smeh)
- U stvari, mislim da je Ona pisala sve ovo posle, a da je On samo korigovao.
- Možda i jeste. A možda su zajedno pisali pa se ne vidi ni jedno ni drugo. Volim da mislim da je tako.
- Zašto ti više ne pišeš?
- Pišem, ali ništa ozbiljno. Nemam više toliko vremena. Ne želim da pišem bilo šta. Ono što bih voleo da napišem je mnogo teško i traži mnogo od mene.
- Moraš da mi napišeš pismo.
- Zašto?
- Zato što baš želim.
- Ne mogu. To je kao da ...
- Znam, ali ja ne idem nikuda. Biću tu.
- Šta će ti onda pismo? Bitno je ovo što se dešava sada. Mi smo sada. Kada dođe neko drugo vreme i sve ovo ne bude, onda to više neće biti bitno.
- Baš zato. Hoću da uvek bude bitno.
- Znam.
- Znam da znaš.
- Svejedno, ne mogu da ti napišem pismo. Mogu da ti kažem sada da hoću, ali to neću uraditi.
- Dobro, onda kaži da hoćeš. Ja ću da verujem da hoćeš.

Neko vreme gleda u mene, ali negde daleko u mene. Onda ponovo spušta pogled na knjigu. Sedimo na kauču, svako na svojoj strani, a noge nam se ukrštaju negde na pola. Napolju pada kiša. Grmi u daljini, sa druge strane Dunava. Zatvorim oči i spustim glavu na naslon kauča. Pokušavam da izdvojim samo taj zvuk kiše. Onda udahnem duboko da osetim miris. Proleće. Kiša. Burberry Weekend. Nov nameštaj. Nedelja.