Živim u hotelu Dubrovnik, u Zagrebu, već dvadeset godina. Nikada nisam izašao iz sobe 314, na trećem spratu, levo od lifta. Kako znam da je baš levo od lifta? To je sve čega se sećam kada su me unosili. Imam četiri noge od punog drveta i nekoliko puta sam farban u mahagoni, a potom lakiran. Da, ja sam krevet. Veliki krevet. Okrenut sam prema istoku, ali nikada nisam video sunce. Previše sam daleko od prozora. Iznad mene je uramljena slika - Šile - Žena koja sedi. Ja volim da je zovem Balerina. Tako mi izgleda iz mog ugla. Većina gostiju ni ne obraća pažnju na nju. Odštampana slika pod staklom za njih nema nikakvu vrednost. Ali, ja je mnogo volim.
Koliko je osoba spavalo na meni? 3108. Mislite da je malo za toliko godina? Moju sobu ne izdaju tako često. Zavučena je na kraju hodnika, ima dosadan pogled i sasvim mali balkon. U njoj u glavnom odsedaju gosti koji žele samo da prenoće. Neki su na poslovnom sastanku u Zagrebu, neki prosto putuju dalje. Neki na more, neki na skijanje. Naiđe po koji stranac, ali oni su posebno čudni. Ne primećuju ništa oko sebe, rutinski naruče večeru, svale se na mene, zahrču, ustanu rano sledećeg jutra i nestanu. Bez emocija. Samo odu dalje.
Najviše volim kada me pospreme, promene posteljinu i sav mirišem na čisto. Onda se osećam kao da je nedelja. Ne znam tačno zašto, jer meni je svaki dan isti. Verovatno je to emocija nekog gosta. Po neki put mi ostave to. Emociju, koji mogu i ja da osetim.
Ja znam razne priče. Životne. One koje ne možete da vidite, jer su skrivene i intimne. Dešavanja između četiri zida, kada čovek ostane sam sa sobom. Ili sa nekim. I kada bih samo mogao da progovorim...
Koliko je osoba spavalo na meni? 3108. Mislite da je malo za toliko godina? Moju sobu ne izdaju tako često. Zavučena je na kraju hodnika, ima dosadan pogled i sasvim mali balkon. U njoj u glavnom odsedaju gosti koji žele samo da prenoće. Neki su na poslovnom sastanku u Zagrebu, neki prosto putuju dalje. Neki na more, neki na skijanje. Naiđe po koji stranac, ali oni su posebno čudni. Ne primećuju ništa oko sebe, rutinski naruče večeru, svale se na mene, zahrču, ustanu rano sledećeg jutra i nestanu. Bez emocija. Samo odu dalje.
Najviše volim kada me pospreme, promene posteljinu i sav mirišem na čisto. Onda se osećam kao da je nedelja. Ne znam tačno zašto, jer meni je svaki dan isti. Verovatno je to emocija nekog gosta. Po neki put mi ostave to. Emociju, koji mogu i ja da osetim.
Ja znam razne priče. Životne. One koje ne možete da vidite, jer su skrivene i intimne. Dešavanja između četiri zida, kada čovek ostane sam sa sobom. Ili sa nekim. I kada bih samo mogao da progovorim...
No comments:
Post a Comment