U stvari

- Kako da pišem?
- Iskreno.
- Ma znam to...mislim u muškom ili ženskom rodu?
- Ahaaaa....misliš da u muškom rodu zvuči ozbiljnije?
- Ne znam. Znam samo da svi misle da žene mogu da pišu samo ljubavne vikend romane. Znaš, onako nekako njanjavo. Ja neću da pišem njanjvo. Hoću da pišem ozbiljno.
- Nemoj da te to opterećuje. Ako pišeš dobro i iskreno, niko neće primetiti u kom rodu pišeš.
- Misliš?
- Ma daaaj, naravno. Nikada ne obraćam pažnju na to dok listam knjigu u knjižari.
- Da, ti voliš da čitaš knjige sa police. (smeh)
- Baš volim. Ako me knjiga zainteresuje tu pored police i poželim da je ponesem kući, to je to. Kupila me je. U stvari ne kupujem ja njih, one kupuju mene. Mnogo knjiga sam tako poneo kući. Ima i onih koje sam ostavio, ali ovih prvih je više.
- Ok, znači nije bitno to muško ili žensko?
- Naravno da nije. Bitno je ono što pišeš i što želiš da kažeš. Mora da bude iskreno. Znaš, zavisi šta želiš sa tim pisenjem. Da li sebe vidiš kao pisca?
- Ne znam.
- Da li želiš jednog dana da postaneš pisac?
- Ne znam. Previše je obavezujuće. Ako počneš, onda moraš uvek da pišeš i mora uvek da bude dobro. Ako jednom napišeš nešto osrednje ili loše, odmah te precrtaju i zaborave.
- Zašto pišeš?
- Zato što volim...
- ... i zato što ja volim da čitam.
- Pomalo i zato. Uvek pišem, otkad znam za slova.
- Onda moraš da pišeš svaki dan. To je kao da sviraš violinu. Moraš stalno da vežbaš.
- Ali po nekad pišem samo u glavi. Znaš taj osećaj?
- Znam, to stalno radim. Ali... moraš da nateras sebe da pišeš svaki dan. To je mnogo bitno. Nekad će biti dobro, nekad ne. Ali moraš da pišeš svaki dan.
- Misliš ono baš da sednem i kuckam.
- Da... i ono po beleškama. Moraš da beležiš stvari. Ti znaš da crtaš, to je super. Možeš i tako da beležiš, pa posle pišeš.
- Ja bih da pišem iz prvog lica.
- To je dobro. Tako onaj ko čita može lakše da se identifikuje u tome što pišeš.
- Dobro, to. Kapiram. Ali i bez toga... ne mogu da pišem kao posmatrač. To mi je nekako kao prepričavanje događaja u kojima ne učestvujem. Nema emociju.
- Možda. Zavisi kako ga napišeš.
- Da. Zavisi.

- Šta to čitaš?
- Kutiju za pisanje.
- To mnogo volim.
- Znam.
- Ali mislim da je Ona to pisala, a ne On.
- Znam i to. (smeh)
- U stvari, mislim da je Ona pisala sve ovo posle, a da je On samo korigovao.
- Možda i jeste. A možda su zajedno pisali pa se ne vidi ni jedno ni drugo. Volim da mislim da je tako.
- Zašto ti više ne pišeš?
- Pišem, ali ništa ozbiljno. Nemam više toliko vremena. Ne želim da pišem bilo šta. Ono što bih voleo da napišem je mnogo teško i traži mnogo od mene.
- Moraš da mi napišeš pismo.
- Zašto?
- Zato što baš želim.
- Ne mogu. To je kao da ...
- Znam, ali ja ne idem nikuda. Biću tu.
- Šta će ti onda pismo? Bitno je ovo što se dešava sada. Mi smo sada. Kada dođe neko drugo vreme i sve ovo ne bude, onda to više neće biti bitno.
- Baš zato. Hoću da uvek bude bitno.
- Znam.
- Znam da znaš.
- Svejedno, ne mogu da ti napišem pismo. Mogu da ti kažem sada da hoću, ali to neću uraditi.
- Dobro, onda kaži da hoćeš. Ja ću da verujem da hoćeš.

Neko vreme gleda u mene, ali negde daleko u mene. Onda ponovo spušta pogled na knjigu. Sedimo na kauču, svako na svojoj strani, a noge nam se ukrštaju negde na pola. Napolju pada kiša. Grmi u daljini, sa druge strane Dunava. Zatvorim oči i spustim glavu na naslon kauča. Pokušavam da izdvojim samo taj zvuk kiše. Onda udahnem duboko da osetim miris. Proleće. Kiša. Burberry Weekend. Nov nameštaj. Nedelja.