Cepidlaka u kuhinji

- Mogu ja nešto da skuvam?
- Jel si nekad nešto skuvao?
- Bože, pa naravno!
- Šta?
- Supu iz kesice, jaje... mislim da sam jednom skuvao baš dobar pasulj!
- Šta bi sad da kuvaš?
- Neku testeninu.
- Ok... jel ti treba pomoć?
- Ma ne! Samo mi kaži gde ti stoji šerpa...
- Evo ti šerpa...i nemoj nešto da upališ, molim te.
Sedam za trpezarijiski sto i gledam. Uključuje ringlu i kreće da sipa vodu u šerpu. Stavlja je na sudoperu i okreće se ka meni. Krpa za sudove pada sa zida na ringlu i počinje da se dimi, a odmah zatim i da gori. On to ne može da vidi, jer i dalje gleda u mene.
- Znam da žene ne vole kada im se brlja po kuhinji i ti bi me sad verovatno ubila, jel da?
- Ne bih....samo... gori ti krpa za sudove - odgovaram na ivici da prasnem u smeh ali pokušavam da budem ozbiljno ravnodušna.
- U JBT! Šta se desilo?!
- Zamolila sam te...
- Da, da, da ne upalim ništa, ok. Izvini.
- Nema veze, samo tu krpu mnogo volim.
- E, jbg sad...kupiću ti novu... Sad mi samo reci da nema da se kupi ovakva i da je to tvoja keva čuvala milion godina i onda ti poklonila...znaš Ona priča.
- Pa da... - i tu već ne mogu više da izdržim, počinjem da se smejem. Gledam onu jadnu zelenu krpu bez ćoška i mnogo mi smešno! Stvarno je volim ali samo zato što je zelena i nemam pojma odakle mi.
- Jel sad dosta? Mogu ja da nas nahranim večeras i da budemo bezbedni?
- Ma hteo sam ja malo da se pravim važan...
- Ok, pravićeš se važan kad budemo kuvali kod tebe, može?
- Da...ja nemam krpe za sudove i imam lepu novu kuhinju u kojoj još ništa nije spaljeno.
- Taman!

Špagete su bile gotove, a zatim i sos. Kada smo sve pojeli, oparala sam sudove. Onda sam oprala i krpu, da skinem sa nje one izgorele delove. Okačila je na terasu da se suši.
- Sakata krpa.
- Sakata.
- Znam, sad ćeš da je sačuvaš i svaki put kad kažem da znam da kuvam ti ćeš da izvadiš Tu krpu.

Nisam nikad. Ali sam je sačuvala. Nasmeje me svaki put kad je pogledam.

Život jednog Kreveta (3)

I eto toliki je moj svet - dvadeset kvadrata. Mi, stvari u tom prostoru imamo jednu, istu sudbinu koja je potpuno nepromenljiva. Vi, ljudi koji dolazite i odlazite, imate mogućnosti i vaše sudbine se menjaju. Nije ovo nikakva začarana soba, pa kad izađete iz nje, sve je drugačije. Nije to taj nivo stvarnosti. Ali ipak jeste drugačije. Nešto se desi u čoveku kada provede noć sam u hotelskoj sobi u nepoznatom gradu. Verujte mi! Video sam to mnogo puta. Savladaju ga razne emocije i uvek nešto reši. Ne moraju to da budu neke velike odluke... da prestane da puši, da ne ostaje više duže na poslu, da traži povišicu... te neke stvari. Ima i onih o razvodima i venčanjima, otkazima. One zahtevaju više životne energije i odluke o njima se ne donose za jednu noć, ali se dugo misli. Valjda čovek nema gde da pobegne kada ostane tako sam sa sobom bez poznatih stvri koje mu odvlače pažnju ili daju opravdanje. Mora da se suoči.