Život jedog Kreveta (2)

Sem mene u sobi 314 živi jedan pisaći sto i na njemu mali televizor. Pored mene je noćna polica sa lampom iznad. Oni uvek idu u paru. Po nekad se pitam o čemu razmišljaju...ako uopšte to mogu. Ona gleda u njega sve vreme, on u nju i to je sve. Samo ćute i gledaju se. To rade već dvadeset godina. Gledaju se. Ko zna, možda ona njega uopšte ne voli. Ili on nju. A moraju da se gledaju. Takav je život. Levo od mene je veliki plakar sa ogledalom i hodnik ka kupatilu.
Znam da je vrlo neukusno prepričavati tuđe intime sakrivene među četiri zida, daleko od pogleda. Ali, nemojte pogrešno da me shvatite, to je moj život - gomila delića drugih, ljudskih života, tajne, sreće i nesreće. Ja ne idem nigde i sve što mogu da vidim su ti komadići života. Nemi posmatrač. Taj sam. Ne mogu da se mešam, ne mogu da govorim glasno, ne mogu da se pomerim.

Bog

- Misliš da bog postoji?
- Mislim.
- Ja ne mislim!
- Ja baš verujem da Bog postoji.
- Ja ne verujem da bog postoji i nikada nisam ni verovala.
- To nije dobro. Treba da veruješ.
- Zašto?
- Zato što je čoveku potrebno da veruje da postoji nešto veće od njega.
- Misliš da bi se plašio, bio pitom i ispravan?
- Ne samo zbog toga! Prosto, treba mu da veruje da postoji neka sila veća od njega i svega oko njega. Sila koja može da ga spasi i sačuva.
- Ma to ne postoji. Čovek je sam odgovoran za sebe. Ne postoji nikakva nevidljiva sila koja sređuje stvari i upravlja životima. Pa nismo mi lutkice.
- Nije to baš tako banalno, ali ipak treba da veruješ.
- Nema šanse. Nije da teram inat, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ne verujem.
- Ne veruješ zato što ti treba da vidiš to u šta veruješ...
- Ne. Kada sam bila mala gledala sam kako deda grdi babu i lupa joj šamar. Posle toga smo se za slavu svi molili bogu, prekrstili i krenuli korak napred i sve je bilo u redu. Razumeš? Sve je bilo ok, pošto se pomolio bogu. Eto, zato ne verujem da postoji. Ako postoji, kako nikad nije video kad se dešavaju loše stvari, a video je kad mu se neko pomoli. I ako postoji, onda je licemeran! Mislim da su ga ljudi izmislili samo da bi imali čime da plaše jedni druge. Ljudima je potrebno da se nečega plaše.
- Nije to baš sve tako jednostavno, rekao sam ti. Mnogo toga nam nikada neće biti jasno, ali postoji razlog zašto se stvari dešavaju baš tako kako se dešavaju. Možda je ljudima i potrebno da se nečeg plaše ...ali ipak, moraš u nešto da veruješ.
- Naravno. Verujem u sebe. Verujem da mogu da postignem sve što jako poželim. Verujem da mogu da naučim sve što ne znam.
- To je dobro i to se vidi, ali ipak...
- Ne razumem zašto ti je toliko bitno da verujem!?
- Zato što ne možeš da nosiš tu gorčinu sa sobom. Nije dobro za tebe.
- Nemam gorčinu. Samo ne verujem u boga.
- Gorčina je ta neizmirenost sa sobom i svetom. Ti misliš da sve treba da bude ispravno, a ono nije. O tome ti pričam.
- Čega se ti plašiš pa ti je potrebno da veruješ? Mislim... mora da postoji nešto čega se mnogo plašiš, pa ti je potreban taj tvoj bog da te sačuva.
- Najviše se plašim da umrem slab u krevetu.

Tišina. Gledamo se neko vreme preko stola, bez reči. Ne znam šta da odgovorim na to i situacija postaje opipljivo nelagodna. Plašim se nečeg neodređenog, dok mi u galvi još uvek zvoni poslednji deo rečenice: "...da umrem slab u krevetu". Vidim tu sliku i baš ona me plaši. Želim i da ta tišina prestane, jer mi se čini da traje predugo. Onda konačno nastavlja da priča, pokušavajući da umanji ozbiljnost razgovora...

- Znaš, to je najstrašnija smrt za jednog ratnika... da umre u krevetu. To znači poraz. Najveća čast je bila da umre na nogama, u sred boja. Tako bih voleo da umrem.

Ćutim. Osećam se kao da mi je neko izrekao nešto neizbežno, a onda pokušao da ublaži težinu svega, jer je video da se bojim. Video u budućnost isto što i ja.

Život jednog Kreveta (1)

Živim u hotelu Dubrovnik, u Zagrebu, već dvadeset godina. Nikada nisam izašao iz sobe 314, na trećem spratu, levo od lifta. Kako znam da je baš levo od lifta? To je sve čega se sećam kada su me unosili. Imam četiri noge od punog drveta i nekoliko puta sam farban u mahagoni, a potom lakiran. Da, ja sam krevet. Veliki krevet. Okrenut sam prema istoku, ali nikada nisam video sunce. Previše sam daleko od prozora. Iznad mene je uramljena slika - Šile - Žena koja sedi. Ja volim da je zovem Balerina. Tako mi izgleda iz mog ugla. Većina gostiju ni ne obraća pažnju na nju. Odštampana slika pod staklom za njih nema nikakvu vrednost. Ali, ja je mnogo volim.
Koliko je osoba spavalo na meni? 3108. Mislite da je malo za toliko godina? Moju sobu ne izdaju tako često. Zavučena je na kraju hodnika, ima dosadan pogled i sasvim mali balkon. U njoj u glavnom odsedaju gosti koji žele samo da prenoće. Neki su na poslovnom sastanku u Zagrebu, neki prosto putuju dalje. Neki na more, neki na skijanje. Naiđe po koji stranac, ali oni su posebno čudni. Ne primećuju ništa oko sebe, rutinski naruče večeru, svale se na mene, zahrču, ustanu rano sledećeg jutra i nestanu. Bez emocija. Samo odu dalje.
Najviše volim kada me pospreme, promene posteljinu i sav mirišem na čisto. Onda se osećam kao da je nedelja. Ne znam tačno zašto, jer meni je svaki dan isti. Verovatno je to emocija nekog gosta. Po neki put mi ostave to. Emociju, koji mogu i ja da osetim.
Ja znam razne priče. Životne. One koje ne možete da vidite, jer su skrivene i intimne. Dešavanja između četiri zida, kada čovek ostane sam sa sobom. Ili sa nekim. I kada bih samo mogao da progovorim...

U stvari

- Kako da pišem?
- Iskreno.
- Ma znam to...mislim u muškom ili ženskom rodu?
- Ahaaaa....misliš da u muškom rodu zvuči ozbiljnije?
- Ne znam. Znam samo da svi misle da žene mogu da pišu samo ljubavne vikend romane. Znaš, onako nekako njanjavo. Ja neću da pišem njanjvo. Hoću da pišem ozbiljno.
- Nemoj da te to opterećuje. Ako pišeš dobro i iskreno, niko neće primetiti u kom rodu pišeš.
- Misliš?
- Ma daaaj, naravno. Nikada ne obraćam pažnju na to dok listam knjigu u knjižari.
- Da, ti voliš da čitaš knjige sa police. (smeh)
- Baš volim. Ako me knjiga zainteresuje tu pored police i poželim da je ponesem kući, to je to. Kupila me je. U stvari ne kupujem ja njih, one kupuju mene. Mnogo knjiga sam tako poneo kući. Ima i onih koje sam ostavio, ali ovih prvih je više.
- Ok, znači nije bitno to muško ili žensko?
- Naravno da nije. Bitno je ono što pišeš i što želiš da kažeš. Mora da bude iskreno. Znaš, zavisi šta želiš sa tim pisenjem. Da li sebe vidiš kao pisca?
- Ne znam.
- Da li želiš jednog dana da postaneš pisac?
- Ne znam. Previše je obavezujuće. Ako počneš, onda moraš uvek da pišeš i mora uvek da bude dobro. Ako jednom napišeš nešto osrednje ili loše, odmah te precrtaju i zaborave.
- Zašto pišeš?
- Zato što volim...
- ... i zato što ja volim da čitam.
- Pomalo i zato. Uvek pišem, otkad znam za slova.
- Onda moraš da pišeš svaki dan. To je kao da sviraš violinu. Moraš stalno da vežbaš.
- Ali po nekad pišem samo u glavi. Znaš taj osećaj?
- Znam, to stalno radim. Ali... moraš da nateras sebe da pišeš svaki dan. To je mnogo bitno. Nekad će biti dobro, nekad ne. Ali moraš da pišeš svaki dan.
- Misliš ono baš da sednem i kuckam.
- Da... i ono po beleškama. Moraš da beležiš stvari. Ti znaš da crtaš, to je super. Možeš i tako da beležiš, pa posle pišeš.
- Ja bih da pišem iz prvog lica.
- To je dobro. Tako onaj ko čita može lakše da se identifikuje u tome što pišeš.
- Dobro, to. Kapiram. Ali i bez toga... ne mogu da pišem kao posmatrač. To mi je nekako kao prepričavanje događaja u kojima ne učestvujem. Nema emociju.
- Možda. Zavisi kako ga napišeš.
- Da. Zavisi.

- Šta to čitaš?
- Kutiju za pisanje.
- To mnogo volim.
- Znam.
- Ali mislim da je Ona to pisala, a ne On.
- Znam i to. (smeh)
- U stvari, mislim da je Ona pisala sve ovo posle, a da je On samo korigovao.
- Možda i jeste. A možda su zajedno pisali pa se ne vidi ni jedno ni drugo. Volim da mislim da je tako.
- Zašto ti više ne pišeš?
- Pišem, ali ništa ozbiljno. Nemam više toliko vremena. Ne želim da pišem bilo šta. Ono što bih voleo da napišem je mnogo teško i traži mnogo od mene.
- Moraš da mi napišeš pismo.
- Zašto?
- Zato što baš želim.
- Ne mogu. To je kao da ...
- Znam, ali ja ne idem nikuda. Biću tu.
- Šta će ti onda pismo? Bitno je ovo što se dešava sada. Mi smo sada. Kada dođe neko drugo vreme i sve ovo ne bude, onda to više neće biti bitno.
- Baš zato. Hoću da uvek bude bitno.
- Znam.
- Znam da znaš.
- Svejedno, ne mogu da ti napišem pismo. Mogu da ti kažem sada da hoću, ali to neću uraditi.
- Dobro, onda kaži da hoćeš. Ja ću da verujem da hoćeš.

Neko vreme gleda u mene, ali negde daleko u mene. Onda ponovo spušta pogled na knjigu. Sedimo na kauču, svako na svojoj strani, a noge nam se ukrštaju negde na pola. Napolju pada kiša. Grmi u daljini, sa druge strane Dunava. Zatvorim oči i spustim glavu na naslon kauča. Pokušavam da izdvojim samo taj zvuk kiše. Onda udahnem duboko da osetim miris. Proleće. Kiša. Burberry Weekend. Nov nameštaj. Nedelja.