Bog

- Misliš da bog postoji?
- Mislim.
- Ja ne mislim!
- Ja baš verujem da Bog postoji.
- Ja ne verujem da bog postoji i nikada nisam ni verovala.
- To nije dobro. Treba da veruješ.
- Zašto?
- Zato što je čoveku potrebno da veruje da postoji nešto veće od njega.
- Misliš da bi se plašio, bio pitom i ispravan?
- Ne samo zbog toga! Prosto, treba mu da veruje da postoji neka sila veća od njega i svega oko njega. Sila koja može da ga spasi i sačuva.
- Ma to ne postoji. Čovek je sam odgovoran za sebe. Ne postoji nikakva nevidljiva sila koja sređuje stvari i upravlja životima. Pa nismo mi lutkice.
- Nije to baš tako banalno, ali ipak treba da veruješ.
- Nema šanse. Nije da teram inat, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ne verujem.
- Ne veruješ zato što ti treba da vidiš to u šta veruješ...
- Ne. Kada sam bila mala gledala sam kako deda grdi babu i lupa joj šamar. Posle toga smo se za slavu svi molili bogu, prekrstili i krenuli korak napred i sve je bilo u redu. Razumeš? Sve je bilo ok, pošto se pomolio bogu. Eto, zato ne verujem da postoji. Ako postoji, kako nikad nije video kad se dešavaju loše stvari, a video je kad mu se neko pomoli. I ako postoji, onda je licemeran! Mislim da su ga ljudi izmislili samo da bi imali čime da plaše jedni druge. Ljudima je potrebno da se nečega plaše.
- Nije to baš sve tako jednostavno, rekao sam ti. Mnogo toga nam nikada neće biti jasno, ali postoji razlog zašto se stvari dešavaju baš tako kako se dešavaju. Možda je ljudima i potrebno da se nečeg plaše ...ali ipak, moraš u nešto da veruješ.
- Naravno. Verujem u sebe. Verujem da mogu da postignem sve što jako poželim. Verujem da mogu da naučim sve što ne znam.
- To je dobro i to se vidi, ali ipak...
- Ne razumem zašto ti je toliko bitno da verujem!?
- Zato što ne možeš da nosiš tu gorčinu sa sobom. Nije dobro za tebe.
- Nemam gorčinu. Samo ne verujem u boga.
- Gorčina je ta neizmirenost sa sobom i svetom. Ti misliš da sve treba da bude ispravno, a ono nije. O tome ti pričam.
- Čega se ti plašiš pa ti je potrebno da veruješ? Mislim... mora da postoji nešto čega se mnogo plašiš, pa ti je potreban taj tvoj bog da te sačuva.
- Najviše se plašim da umrem slab u krevetu.

Tišina. Gledamo se neko vreme preko stola, bez reči. Ne znam šta da odgovorim na to i situacija postaje opipljivo nelagodna. Plašim se nečeg neodređenog, dok mi u galvi još uvek zvoni poslednji deo rečenice: "...da umrem slab u krevetu". Vidim tu sliku i baš ona me plaši. Želim i da ta tišina prestane, jer mi se čini da traje predugo. Onda konačno nastavlja da priča, pokušavajući da umanji ozbiljnost razgovora...

- Znaš, to je najstrašnija smrt za jednog ratnika... da umre u krevetu. To znači poraz. Najveća čast je bila da umre na nogama, u sred boja. Tako bih voleo da umrem.

Ćutim. Osećam se kao da mi je neko izrekao nešto neizbežno, a onda pokušao da ublaži težinu svega, jer je video da se bojim. Video u budućnost isto što i ja.