- Jel hoćeš da mi učiniš nešto?
- Jel teško?
- Nije. Treba da mi napišeš u jednoj knjizi posvetu.
- Ja?
- Da, imaš lepši rukopis.
- Ali moraš ti da se potpišeš, glupo je da ja pišem...
- Potpisaću se naravno, ali hoću da bude lepo napisano, a ja imam ružan rukopis.
- Lepa je knjiga baš!
- Jeste.
- Jel si smislio šta želiš da piše?
- Jesam i imam i flomaster kojim želim da pišeš.
- Daj...ajde...potpuno je besmisleno...
- Vidi je kako gunđa... ajde ne buni se nego piši..."Postoji nekoliko ulaza"...
- Jao ti hoćeš priču da pišem!
- Naravno!
„...Postoji nekoliko ulaza, prečica u Čudesni svet. U blizini trga Toledo u Veneciji, nalazi se jedan. To znam zahvaljujući Pratu.
In My Secret Life je drugi, zahvaljujući...“ Daj sad ja da nepišem svojom rukom jednu reč.
- Ja ništa ne razumem, kakva ti je to posveta sa dva rukopisa...
- Evo ti, sad piši dalje...
Uzimam knjigu i vidim svoje ime u njoj.
- „Zahvaljujući Jeleni i L. Koenu.“
- Ma ti mene zajebavaš! Samo mi kaži da ovu posvetu pišem sama sebi!
- Vidi je! Nemoj da se buniš, nego piši. U stvari pročitaj mi šta smo napisali...
- Mi?!
- Pa daaa...
Čitam dok se on smeje. Nerviram se dok se on smeje.
- Potpuno glup osećaj, samo da znaš!
- „U Beogradu, na obroncima vračarskog brega, na samoj granici Crvenog Krsta, videćete još jedan.“
- Koliko još teksta planiraš? Nema baš puno mesta.
- Pređi na drugu stranu.
- „Samo treba sesti u kafe Petrograd...“
- Jel Petrograd pišem pod znacima navoda? Da ne ispadnem još i nepismena!
- Da, obavezno.
- „Petrograd“ i naručiti capuccino i Chardonnay i otvoriće se prolaz... Svakog 15. marta kad padne u subotu.“
- Ma zajebavaš! Teleport!
- Piši još ovo i daj mi onda da ja nešto napišem...
- E, dobro si se setio! Ne znam kome ovo daješ ali skroz je glupa fora da ja pišem!
- „Ugao Petrogradske i Mileševske“
- E, super, evo ti pa sad ti piši šta hoćeš...
Sedim sa druge strane stola i posmatram kako kao dete piše lagano slovo po slovo. Sad već znam da je knjiga za mene i mnogo me nervira da posveta u njoj bude napisana mojom rukom.
- Evo ti.
- Šta ću ja s njom.
- Za tebe je.
- Pa znala sam. Glupo je što sam ja pisala...
- Nije. Shvatićeš jednom, ali ne sada.
- Da, znam, kad porastem.
Uzimam knjigu smorena i čitam ostatak naše posvete meni.
„U jednoj od priča ova knjiga je bila moja. U ovoj, ona pripada tebi, sa svim što sam ja govorio a ti zapisala. Potpis“
- U pravu si, ne razumem. Osećam se glupo, jer imam posvetu sa svojim rukopisom.
- Videćeš... stvarno tako treba... i flomaster je za tebe. Ima dva kraja i super je za crtanje.
Shvatam da ne mogu da se naljutim. Shvatam da ima neki plan i da samo treba da verujem. Ok. Verujem! Možda ne sasvim, ali verovaću.
Mnogo godina kasnije, otvaram tu istu knjigu i čitam posvetu. Nema godine. Ne mogu ni da je se setim. Verovatno je bitan samo datum. Ponovo čitam posvetu. Sada shvatam.
„Postoji nekoliko ulaza, prečica u Čudesni svet. U blizini trga Toledo u Veneciji, nalazi se jedan. To znam zahvaljujući Pratu.
In My Secret Life je drugi, zahvaljujući Jeleni i L. Koenu. U Beogradu, na obroncima vračarskog brega, na samoj granici Crvenog Krsta, videćete još jedan. Samo treba sesti u kafe „Petrograd“ i naručiti capuccino i Chardonnay i otvoriće se prolaz... Svakog 15. marta kad padne u subotu.
Ugao Petrogradske i Mileševske
U jednoj od priča ova knjiga je bila moja. U ovoj, ona pripada tebi, sa svim što sam ja govorio a ti zapisala.
Potpis“
Nikada nisam ponovo otišla tamo. Ko zna, možda još uvek sedimo srećni, pijuckamo (ja) capuccino i (on) Chardonnay.
