Cepidlaka u kuhinji

- Mogu ja nešto da skuvam?
- Jel si nekad nešto skuvao?
- Bože, pa naravno!
- Šta?
- Supu iz kesice, jaje... mislim da sam jednom skuvao baš dobar pasulj!
- Šta bi sad da kuvaš?
- Neku testeninu.
- Ok... jel ti treba pomoć?
- Ma ne! Samo mi kaži gde ti stoji šerpa...
- Evo ti šerpa...i nemoj nešto da upališ, molim te.
Sedam za trpezarijiski sto i gledam. Uključuje ringlu i kreće da sipa vodu u šerpu. Stavlja je na sudoperu i okreće se ka meni. Krpa za sudove pada sa zida na ringlu i počinje da se dimi, a odmah zatim i da gori. On to ne može da vidi, jer i dalje gleda u mene.
- Znam da žene ne vole kada im se brlja po kuhinji i ti bi me sad verovatno ubila, jel da?
- Ne bih....samo... gori ti krpa za sudove - odgovaram na ivici da prasnem u smeh ali pokušavam da budem ozbiljno ravnodušna.
- U JBT! Šta se desilo?!
- Zamolila sam te...
- Da, da, da ne upalim ništa, ok. Izvini.
- Nema veze, samo tu krpu mnogo volim.
- E, jbg sad...kupiću ti novu... Sad mi samo reci da nema da se kupi ovakva i da je to tvoja keva čuvala milion godina i onda ti poklonila...znaš Ona priča.
- Pa da... - i tu već ne mogu više da izdržim, počinjem da se smejem. Gledam onu jadnu zelenu krpu bez ćoška i mnogo mi smešno! Stvarno je volim ali samo zato što je zelena i nemam pojma odakle mi.
- Jel sad dosta? Mogu ja da nas nahranim večeras i da budemo bezbedni?
- Ma hteo sam ja malo da se pravim važan...
- Ok, pravićeš se važan kad budemo kuvali kod tebe, može?
- Da...ja nemam krpe za sudove i imam lepu novu kuhinju u kojoj još ništa nije spaljeno.
- Taman!

Špagete su bile gotove, a zatim i sos. Kada smo sve pojeli, oparala sam sudove. Onda sam oprala i krpu, da skinem sa nje one izgorele delove. Okačila je na terasu da se suši.
- Sakata krpa.
- Sakata.
- Znam, sad ćeš da je sačuvaš i svaki put kad kažem da znam da kuvam ti ćeš da izvadiš Tu krpu.

Nisam nikad. Ali sam je sačuvala. Nasmeje me svaki put kad je pogledam.