Venecija

- Kakva je knjiga?
- Sviđa mi se.
- Znao sam da će ti se dopasti, zato sam ti i dao da je čitaš.
- Ali nije kao druge njegove knjige.
- Nije.
- One druge nisam mogla da čitam. Mnogo je filozofirao oko nebitnih stvari i rečenice su mu bile predugačke. Kao da je po svaku ceno pokušavao da zvuči pametno u svakoj reči. Naporno je.
- (Smeh) nek si ti njemu rekla.
- Ali stvarno! Pa kaži da nije tako.
- Ja volim i one pre i ove sada. Sve sam ih pročitao i baš su mi mnogo bitne.
- Nisam nikada volela da ga čitam, ali ovu kao da nije pisao on.
- Možda i nije...
- Mislim da nije. Mislim da je pisala ona.
- (Smeh) vidiš ima još takvih pretpostavki. Nisi jedina kojoj je to palo na pamet. Mada neki tvrde da je ona samo radila korekture. Definitivno mu se u jednom trenutku stil naglo promenio.
- Dobro, to je sad kao neka fantastična legenda.... možda je prosto poželeo da bude komercijalan i slavan. To ne možeš ako te pola naroda ne razume.
- Ne možeš, da.

Duga tišina u kojoj me gleda preko knjige. Oboje mislimo istu misao. Koliko ima istine u tome da je on dozvolio da ona menja njegov rukopis? Previše je lako pomisliti tako nešto. Previše. Počinjemo da se smejemo u isto vreme onim tračarskim smehom koji kad nas obuzme ne ume da stane.

- Daću ti da pročitaš Barikoovu Svilu. To mi se baš mnogo dopalo, a mislim da će i tebi. Stil pisanja je poseban.
- Nemoj da mi daješ, kupiću je.
- Ali imam je ja...
- Nemoj. Neću ti je nikad vratiti.
- Kako to misliš?
- Ja ne vraćam knjige koje pozajmim. Ako je nešto što mnogo voliš, nemoj da mi pozajmljuješ....ozbiljno. Nećeš je više nikad videti.
- Zašto ne vraćaš?
- Prosto eto. Ne znam. Zaboravim ...po nekad i ne zaboravim... ljudi dodju i uzmu ako ih baš ne mrzi. Zato više nisam član biblioteke.
Smeje se onako celim telom bez glasa. To radi samo kada hoće da pomislim da je ozbiljno nešto što je u tom trenutku izmislio. Ja to znam i svaki put napravim, nesvesno, izraz lica koji ga još više nasmeje. Ne znam kako to izgleda, jer ne vidim svoje lice i to traje par sekundi, ali njega jako zabavlja.
- Pa sad mi je jasno odakle ti onolike knjige na policama u sobi.
Sada već počinje glasno da se smeje i taj smeh odjekuje kroz poluprazan stan.

Nekoliko sati kasnije stojimo u knjižari. Skoro je ponoć i sve je poluprazno. Sa zvučnika se čuje neki prijatni džez i šuštanje papira pod prstima. Mi volimo da čitamo knjige pored police. Ako nas kupe i zainteresuju, platimo ih i nosimo kući. Lagano mi ulazi u vidokrug i gurka me ramenom, onako dečije.
- Našao sam.
U ruci drži Barikoovu Svilu.
- A ovo je za tebe...
Venecija.
- Jednom ćemo otići tamo.
- Obećavaš?
- Obećavam.
- Ja ću od sada da verujem u to i da se nadam.
- Znam.